Sunčanje po vrelom pesku često sličnih morskih odmarališta može da dosadi, zbog čega je sedanje na bicikl i obilazak „nepoznate“ Srbije idealna prilika za uzbudljiv odmor.
Sloboda velosipeda je ta što se krećete dovoljno brzo da u jednom danu možete negde da odete, a opet dovoljno sporo da shvatite kuda ste prošli. Posebne pripreme nisu potrebne, upala mišića na nogama neminovna, a jedino što ne sme da nestane je volja – za okretanjem pedala. Put iz Novog Sada, preko Titela, Pančeva i Kovina do Bele Crkve, uz kratak izlet u Rumuniju na kanjon Nere, te preko Rama uključivanje u Dunavsku rutu i vožnju Đerdapskom klisurom do Kladova zahteva 600 kilometara vožnje.
Laganim tempom, za potpune amatere, za ovu turu treba izdvojiti nedelju dana. Na put se ne ide bez drumskih guma bez ripni, šatora, bisaga, rezervnih guma, pribora za krpljenje i sitnog alata ako nešto treba da se dotegne. Vozaču će od koristi biti kaciga i rukavice, a sve ostalo što može da se ponese stvar želje. Prvo stajanje Gardinovci. Vojvodina, ravna i dosadna, nema krivine po deset kilometara, nema ni ljudi, samo put koji kao da vas ne vodi nigde. Barem tri scenarija za dobar horor vrte se od jutra u glavi. Kafana, još nije podne, gosti raspoređeni na dva stola, žega se gasi isključivo pivom.
– Alo, jesi ti Nik – dobacuje jedina žena u društvu.
– Izvinjavam se, ali ne – odgovaram.
– Šteta – zaključuje ona.
– A gde ćeš s tim biciklom? – pita dalje. Da ne objašnjavam puno, rekoh, „u Titel“.
– Au, a tamo je kao žurka – lagano odmahuje rukom i bezvoljno otpozdravlja. To su panonska sela – crkva, groblje, prodavnica, kafana i jedna ekipa.
Prelepi pejzaži Titelskog brega, preskočena Tisa i jedini grafit na osnovnoj školi u Perlezu gde ponosno stoji „The Exploited“ vredelo je videti do prvog kampovanja u selu Jabuka.
Na netaknutom Tamišu, kao da je pritoka Amazona, služi se i najbolja riblja čorba u ovom delu nizije. Ko ima volje, dolma od Kovina do sela Dubovac kod Bele Crkve, nudi jedan od najlepših pogleda na nestvarno širok i divlji Dunav. No, nema asflata, izmenjuju se makadam i poljski put, a cena za ugođaj i traganje za netaknutim malim plažicama su upaljeni mišići i klecava kolena.
Preko potreban odmor u Dubovcu i prisustvovanje najtolerantnijoj fudbalskoj utakmici ikada. Prvačići, protiv devojčica iz trećeg razreda, dok na razglasu repuje hiphoper iz Bosne. Postmoderna.
Ubrzo se stiže do jedine planinske reke u Vojvodini, Nere, i belocrkvanskih jezera koja se, nažalost, polako isušuju. Lokalci somoinicijativno „budže“ kosilice za podvodno šišanje, dok čekaju pomoć institucija (nadležni štucajte). Ako smatrate da je naš južni Banat jedan od depresivnijih predela, posetite rumunski. Oronule nabijače, putevi bez aflata. Do kanjona Nere stiže se uz pomoć dobrih domaćina koji su uvek voljni da udele vodu.
Nera i pritoka Bei u ovom rezervatu prirode, prave bajkovite vodopade i jezera sa pitkom i ledenom vodom. Rumuni Srbiju i dalje zovu Jugoslavija, ćevape „mići“ i ne znaju da ih melju, pa je povratak u maticu i vožnja Đerdapskom klisurom dodatni gastronomski ugođaj. Bar jednom provozajte od Golupca do Kladova. Ovo je jedan od najlepših predela. Dunav stežu i muče stene klisure i betoni hidroelektrane, a bicikliste kojih je ovde sve više, neosvetljeni i krivudavi tuneli.
– Izvinite, da li ima još tunela do Kladova, ne mogu više, malo me strah – pita Džejn koji već dva i po meseca na biciklu putuje od Londona do Crnog mora.
Dobija utehu, ima još samo tri manja, a za ovakav „pogled za bogove“ sa vrha Miroča vredi malo stisnuti sic, dok se neko ne seti da zalepi bar mačije oči, svetlo bi već bilo previše normalno.
Izvor: BLIC.rs
